Božićna poslanica

 

                                                                                   SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
SVOJOJ DUHOVNOJ DECI
O BOŽIĆU 2006. GODINE

P A V L E
PO MILOSTI BOŽJOJ
PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PEĆKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVAČKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA SINOVIMA I KĆERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ RADOSNI BOŽIĆNI POZDRAV:
MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!
„...Zaista, velika je tajna pobožnosti:
Bog se javi u telu, opravda se u Duhu,
pokaza se anđelima, propovedi se
neznabošcima, verova se u svetu, vaznese se u
slavi”(1. Tim. 3,16).
Ove reči apostola Pavla najpotpunije oslikavaju svu lepotu božićne radosti u kojoj smo mi, draga deco duhovna, istinski učesnici velike tajne Božjeg silaska sa Neba na zemlju i čovekovog uznošenja sa zemlje na Nebo i sedenja sa desne strane Oca. A to je, u suštini, bogosinovstvo svakoga čoveka koji to poželi delatnom verom. Sin Božji je došao da nas pozove u neprolazno Carstvo Božje i uvede nas u stvarnost večnog života, budući da je On, Gospod naš, uvek Put, Istina i Život (Jn 14, 5).

Događaj Hristovog Rođenja od Djeve Marije sabira sva nadanja i iščekivanja ljudska kroz vekove koji mu prethode, kao i veru svih kasnijih vekova do danas, i trajaće kroza sve vekove do večnosti. To je „punoća vremena” (sr. Gal. 4, 4), jer su Bog i čovek u Ličnosti Hrista Spasitelja sjedinjeni. Bog se rađa kao čovek ne prestajući biti Bog, kako bi čovek mogao postati „bog po blagodati”, ne prestajući biti čovek.

Radujući se radošću neprolaznom i neopisivom zbog velikih darova ljubavi Božje, upitajmo se mi, verujući hrišćani, koji smo pozvani i poslani u svet da budemo „so zemlji i svetlost svetu” (sr. Mat. 5, 13-14), da li smo i koliko smo zaista odgovorni u svojoj bogodarovanoj slobodi. Nije dobro izgovarati se drugim i uviđati njegove greške, jer osuđivanje – nije put vere. Često je to prepreka na životnom putu i pretežak teret za onoga ko tako postupa. Zato se vama obraćamo, sinovi i kćeri Crkve Hristove, „ne kao da gospodarimo verom vašom nego kao pomagači vaše radosti” (sr. II Kor. 1, 24). Kolenopreklono vas molimo: pokažite ljubav nelicemernu jedni prema drugima i prema svima ljudima – „dobro činiti da nam ne dosadi” (Gal. 6, 9). Potrudimo se da ispunimo svetootačku pouku: „Svaki hrišćanin treba da bude takav čovek da ga se Bog nikad ne postidi”. Možemo mi to, blagočestivi narode Božji: samo ako se malo potrudimo, uspećemo u dobrom delu blagočestive vere.

Mnogo je danas sebičnih ljudi koji misle da sve mogu sami. Mnogo je lažno „velikih” ljudi i naroda i svako misli da baš on može da promeni sliku sveta. Zato, imajmo veru pravednog Josifa, prostodušnost i gostoljublje vitlejemskih pastira, mudrost mudraca sa Istoka koji su, vođeni zvezdom, prineli darove Hristu, ne uplašivši se Iroda. Verujmo verom starozavetnih proroka i pravednika i budimo, zajedno sa svetim apostolima, istrajni u svedočenju velike Tajne vere, znajući da osim Hrista „nema drugog imena pod nebom, danog ljudima, kojim treba da se spasemo” (Dela ap. 4, 12).

Ovo znanje u veri ne sputava nas u ljubavi prema svima. Naprotiv, ono nas pokreće napred i otvara za svakoga čoveka, bez obzira na to ko je on, kako se moli i da li se moli. Jer, „Bog ne gleda ko je ko nego mu je u svakom narodu mio onaj ko tvori pravdu” (Dela ap. 10, 35). Naša vera da je Hristos Spasitelj sveta i čoveka čini nas spremnima i sposobnima da uvek služimo boljitku i spasenju sveta. Sin Božji, n?s radi, i našega spasenja radi, postao je čovek, služeći nama i našem spasenju. Tako je svako od nas prizvan da služi boljitku života i spasenju svih i svega. Kako bi sve bilo bolje i drugačije kada bismo mi hrišćani delatno razumeli smisao služenja „većih” onim „manjima”! Život bi bio lepši, a ovaj svet bolji. Moguće je to – samo je potrebno da svako pobedi sebe, da prevaziđe sopstvenu sebičnost, da iziđe iz sopstvenog interesa u žrtveno, nesebično.

Činili smo bezakonja – prestanimo, i Bog će oprostiti. Najveći previd činimo u vezi sa čedomorstvom, jer nećemo da priznamo da je to greh ubistva deteta, motivisan sebičnošću nedostojnih roditelja. To je najgnusnije ubistvo, odbijanje blagoslova Božjeg i uskraćivanje prava na život novoj ličnosti. Još nerođeno dete nije bezimeni zametak, fetus; to je čovek – duša živa. Molimo vas, roditelji, ne činite to više, ne zatvarajte vrata svojih srca i domova za blagoslov života. Ima mesta za sve i biće hleba za sve. Setite se onih bezdetnih roditelja koji suznih očiju mole Boga da im podari taj blagoslov! Neka vam materijalne nedaće ne budu izgovor za čedomorstvo! Ne uskraćujte sebi Božji blagoslov!

Znamo da će neki samozvani zaštitnici opet reći kako Crkva uskraćuje ljudska prava i slobodu, ali neka znaju da mi opominjemo iz ljubavi, bez omalovažavanja! A njima Bog blagi neka oprosti greh i neka ih prizove u zajednicu ljubavi. Veoma ćemo se radovati ako se odazovu. Mnogi narodi vode računa o svom istorijskom postojanju i večnom spasenju, a naš, srpski narod, poubijao je, nažalost, svoje nerođene dece više nego naši neprijatelji u svim ratovima zajedno. Želimo da naglasimo da je u našoj Otaxbini broj umrlih godišnje veći od broja rođenih za dvadeset pet hiljada. Nadamo se da će ovi podaci pokrenuti mnoge na odgovorno razmišljanje i još bolje činjenje.

U vršenju dobrih dela, u praštanju i u molitvi treba da budemo istrajni i da izdržimo do kraja, jer „kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo...” (I Kor. 4, 12-13), znajući da je „pobeda koja pobeđuje svet – vera naša” (I Jn 5, 4). Pravoslavni Srbi na Kosovu i Metohiji to najbolje osećaju i znaju, kao i mnogi drugi obeskućeni i sa ognjišta prognani. Oni nose na telu rane Hristove i pobeđuju svoje progonitelje. Mnogi njih ne razumeju, budući opterećeni sobom i svojim strahovima. Oni, poput negdašnjih hrišćanskih mučenika i ispovednika, pobeđuju one koji misle da mogu stići do cilja nanoseći poraz drugome. Duboko verujemo da će doći vreme kada će se nasilnici postideti. Molimo se i za neprijatelje naše da uvide da činjenje zla ne može doneti dobro nikome. Neka znaju da će, posle svih poraza kojima ponižavaju druge, na kraju sami sebe poraziti beznađem. I za njih se molimo da pobede sebe i postanu učesnici onog mira koji Hristos svima daje.

Draga deco duhovna, naša sveta Srpska Svetosavska Crkva nadživela je sve istorijske Golgote i raspeća radošću vitlejemskih pastira i mudrošću mudraca sa Istoka, i živeće vavek, u sabornom jedinstvu sa svim pomesnim Pravoslavnim Crkvama, koje čine Jednu Svetu Crkvu. Svojom sabornošću ona okuplja vaskoliki srpski rod, na svim kontinentima i u svim državama, i otvorena je za sve dobronamerne ljude. Sabirala je svoja verna čeda kroz sve vekove, idući uskim putem i gradeći mostove mira i ljubavi među ljudima i među narodima.

Znamo dobro za sve naše padove, raskole i podele. Molimo se Gospodu da to prestane jednom zauvek, a sve vas molimo da budete jedno u Gospodu, kako bismo svima pokazali čistu veru i svetu slogu, svu lepotu vere u Boga i vere u čoveka Božjeg. To će biti onda kada prestanemo da se među sobom delimo na razne načine, najčešće po bezumlju. Pokušajmo, u radosti božićnjega slavlja, da se izmirimo i saberemo oko kolevke Bogomladenca i da prevaziđemo sve naše besmislene podele!

Naravno, treba o svemu promišljati, suočavati različite stavove i raspravljati, ali to ne sme da bude razlog za međusobnu mržnju ili za mržnju prema bilo kome. Mora da važi pravilo da „onaj ko želi da bude prvi, taj treba svima da služi”. Hristos je Svojim životom pokazao sve ovo, a mi hrišćani imamo sveti zadatak da i svojim življenjem to potvrdimo. Danas je najpogodniji dan da ispitamo sebe gde smo mi u tom delu i da ispravimo sami sebe i jedni druge kako bi naša radost bila potpuna i trajna.

Svako od nas treba da u ličnosti drugoga čoveka vidi lice Božje, lice svoga brata i večnog sabrata. Tada će srce svakoga od nas istinski biti vitlejemska pećina u kojoj se Hristos uvek iznova rađa. I što više bude takvih srdaca, svima će biti bolje i svi ćemo biti bolji.
MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI !
Dano u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu, o Božiću 2006. godine.
Vaši molitvenici pred Bogomladencem Hristom:
Arhiepiskop pećki,
Mitropolit beogradsko-karlovački i
Patrijarh srpski PAVLE
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski JOVAN
Mitropolit crnogorsko-primorski
AMFILOHIJE
Mitropolit srednjezapadnoamerički
HRISTOFOR
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ
Episkop šabački LAVRENTIJE
Episkop niški IRINEJ
Episkop zvorničko-tuzlanski VASILIJE
Episkop sremski VASILIJE
Episkop banjalučki JEFREM
Episkop budimski LUKIJAN
Episkop kanadski GEORGIJE
Episkop banatski NIKANOR
Episkop za Ameriku i Kanadu
Mitropolije novogračaničke LONGIN
Episkop istočnoamerički MITROFAN
Episkop žički HRIZOSTOM
Episkop bački IRINEJ
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ
Episkop raško-prizrenski ARTEMIJE
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE
Episkop bihaćko-petrovački HRIZOSTOM
Episkop osečko-poljski i baranjski LUKIJAN
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN
Episkop zapadnoevropski LUKA
Episkop timočki JUSTIN
Episkop vranjski PAHOMIJE
Episkop šumadijski JOVAN
Episkop slavonski SAVA
Episkop braničevski IGNATIJE
Episkop mileševski FILARET
Episkop dalmatinski FOTIJE
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE
Episkop valjevski MILUTIN
Episkop gornjokarlovački GERASIM
Episkop zapadnoamerički MAKSIM
Episkop australijsko-novozelandski IRINEJ
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE
Vikarni Episkop lipljanski TEODOSIJE
Vikarni Episkop dioklijski JOVAN
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE
OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA:
Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM
Episkop bregalnički i mestobljustitelj
Eparhije bitoljske MARKO


A R T E M I J E

Po milosti Božijoj Pravoslavni Episkop Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske
Svemu svestenstvu, monaštvu i vernoj deci duhovnoj Radosni Božićni pozdrav

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!

„Hristos se rađa, slavite Ga;
Hristos (dolazi) s neba, sretnite Ga;
Hristos je na zemlji, uzvisite se...“
(Irmos prve pesme).
Ovim rečima, braćo i sestre, Sveta Crkva poziva svu decu svoju, ali i sav rod ljudski na duhovno slavlje i radost jer nam se danas „Mladenac rodi, Sin nam se dade“ kome je ime Emanuil – što znači: s nama je Bog. Kakva milost Božija,kakav dar neba grešnoj zemlji, kakva blagovest sužnjima u tamnici, jer gle do rođenja Bogomladenca Hrista rod ljudski gde se nalazio, sa kim je bio? Nalazio se u tami i senci smrti, u kandžama troglave nemani: greha, smrti i đavola. Bog je bio daleko od nas i mi od Boga, jer smo Boga svojim gresima proterali iz svoje duše, iz svoga bića, jer smo bili tuđi i strani Bogu.

A danas? Danas Bog pohodi narod svoj, dade nam Sina svoga Jedinorodnog da nas preko njega ponovo vrati k sebi, da nas usini i da nam daruje dostojanstvo carskih sinova. Dolazak Hrista Spasitelja u svet u korenu je izmenio život ljudi i samu našu prirodu. Došao je Sin Božji i javio se na zemlji kao čovek da ljude oslobodi one troglave aždaje, da više ne budu robovi grehu, već da postanu slobodne sluge Božije. Došao je da ljude spasi od burnih stihija ovoga sveta i da nas privede u tiho pristanište Carstva Božijeg. Došao je k nama Bog da nam pruži svoju ruku pomoći i privede nas k sebi.

Božić – je praznik koji je pred nas postavljen kao ogledalo u kome jasno sagledavamo pravoga Boga i pravoga čoveka. Do rođenja Bogomladenca Hrista ljudi nisu znali pravoga Boga, zbog čega su bili okružili sebe mnogim lažnim bogovima i idolima. Šta sve čovek, pomračen grehom, nije proglašavao za boga, čemu se sve nije klanjao: prirodne pojave, mrtve predmete, zverova i životinje, naprave ruku svojih, pa i samoga čoveka u licu rimskih careva.

Ali do rođenja Gospoda Hrista, ljudi nisu znali ni pravoga čoveka. Čovek je kroz greh unakazio svoju prirodu, pomračio lik Božji u sebi i zaboravio kakav je pravi čovek. Tek u Gospodu Hristu ljudi su shvatili i saznali da je pravi čovek, u stvari, novi čovek, savršen čovek, čovek bez greha, čovek sjedinjen sa Bogom i ispunjen Bogom. A takav beše upravo Bogočovek Isus Hristos, jer u Njemu, kao što kaže Sveto Pismo „živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2, 9). Otuda je Božić praznik koji postavlja program pred svakog čoveka, dajući mu obrazac kakav treba da bude, „da bi svi dostigli u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 11-13). Gospod Hristos je Bogočovek po prirodi, a čovek, svaki čovek, treba to da postane po blagodati. Taj cilj čovek postiže i ostvaruje isključivo u bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi Pravoslavnoj, živeći u zajednici sa svima svetima, na čelu sa Svetom Bogorodicom, koja se udostojila da nam iz svoje prečiste utrobe rodi Spasitelja našega.

Zbog obilnih duhovnih darova, zbog uzvišenosti poruke koju nam Božić donosi, mi ga dočekujemo i proslavljamo sa takvom duhovnom radošću bez obzira u kakvim uslovima živimo. Vaše prisustvo u takvom broju u našim hramovima širom naše Eparhije, kako na Kosovu i Metohiji, tako u Raškoj Oblasti, radost koja se čita na vašim licima, svedoci da božićnu radost nisu mogle da pomute sve nevolje i nedaće u zadnjih sedam godina koje preživljavamo lišeni spoljašnje slobode, osnovnih ljudskih prava, i svega onoga što odlikuje normalan život čoveka.

Sačuvati pak hrabrost i optimizam u bolju budućnost u takvim teškim uslovima, nije moguće bez jake vere u Promisao Božji koji vodi svakoga čoveka i čitave narode ka spasenju. Otuda, radosno predavanje Božanskom Promislu svoga života, neprekidna blagodarnost Bogu u svim životnim prilikama i vatrena molitva koja izvire iz dubine duše, jesu darovi koje mi, poput istočnih Mudraca, možemo i trebamo da prinesemo vitlejemskom Bogomladencu umesto skupocenih darova zlata, livana i smirne. Tako ćemo učiniti sebe da budemo i ostanemo primer prave i istinite vere, nepokolebive nade i vatrene ljubavi kako svojoj deci i omladini, tako i svima onima sa kojima u životu dolazimo u dodir: u domu, na putu, na poslu i na bilo kojem mestu vladavine Božije.

Ne možemo a da i ovoga puta ne naglasimo da je Božić programski praznik, čiji je program sažet i izražen u pesmi Anđela koju slušahu prosti pastiri u vitlejemskoj noći: „Slava Bogu na Visini, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk. 2, 14). To je od posebnog značaja za nas koji se nalazimo u iščekivanju pravednog i održivog rešenja pitanja budućeg statusa Kosova i Metohije. Bilo da prosto pasivno isčekujemo to rešenje, bilo da aktivno učestvujemo u njegovom iznalaženju i kreiranju, mi ikada ne smemo zaboraviti na poredak ove anđelske pesme. Ona nam govori da uvek i svuda na prvo mesto dolazi proslavljanje Boga na visini, ne nekog i bilo kakvog zemaljskog boga i idola, kojih je i danas prepun svet, nego onog Boga, koji je tako zavoleo svet da je i Sina Svoga Jedinorodnog dao za spasenje sveta. Proslavljanje Boga bio je i ostao jedini uslov i uzrok mira na zemlji, toliko potrebnog svima ljudima i svima narodima u ovo naše smutno vreme. Tek to dvoje dovodi do dobre volje među ljudima, koja opet, na neki način, omogućava i mir na zemlji i proslavljanje Boga. Sve je Bogomudro međusobno povezano i protkano. Zato je Božić nepresušni izvor uzvišenog nadahnuća i neiscrpne radosti za ljudsko biće, za svakog čoveka. Tu radost mi pravoslavni hrišćani pojavljujemo od Božića do Bogojavljenja pozdravljajući jedan drugoga sveradosnim pozdravom: „Hristos se rodi“ i otpozdravom: „Vaistinu se rodi“.

Želeći da nas pripremi da u punoći doživimo ovu duhovnu radost Božića, Sveta Crkva je odredila da tokom božićnjeg posta sebe pripremamo postom i molitvom, svetom tajnom pokajanja i ispovesti, pričešćivanjem svetim Telom i Krvlju Gospoda Hrista, činjenjem dobrih dela bližnjima, a osobito milostinjom prema potrebi tima, te da tako pripremljeni dočekamo i primimo Bogomladenca Hrista u svoje duše i svoja srca, kako bi mu boravak u nama bio prijatniji i ugodniji od hladne vitlejemske pećine. Stoga i naša molitvena zelja danas na Božić: Neka bi se blagi Gospod Hristos rodio danas i u našim dušama, kroz našu smirenu veru, kroz našu evanđelsku ljubav, kroz naše molitve, kroz nas post, kroz naše milostinje, kroz naše evanđelske vrline. Neka bi se sa Bogomladencem Hristom u nama rodilo i zaživelo sve što je Hristovo, sve što je večno i bogočovečno.

Proslavljajući rođenoga na zemlji Spasitelja sveta, treba da znamo da Gospod uvek prebiva sa Crkvom Svojom i u Crkvi Svojoj, darujući nam sve što je potrebno za naše spasenje. Mi to gledamo i doživljavamo iz godine u godinu. Sve je više naroda u crkvama, naročito mladih i dece, koji osećaju da je Božić po preimućstvu dečiji praznik, jer je novorođeni Bogomladenac njima najbliži, a i oni Njemu najdraži. Božić – praznik života, praznik rađanja i obnavljanja kako pojedinca, tako i nacije. Otuda je Božić i opomena onima koji pomračeni grehom ubijaju nerođenu decu svoju, i time postajemo najveći neprijatelji sebi i svome narodu. Neka bi Vitlejemski Bogomladenac prosvetio sve nas da ostanemo i budemo u službi života, a ne u službi i vlasti smrti.

U ovoj duhovnoj radosti, braco i sestre, želimo da vam čestitamo nastupajuću novu 2007. godinu, sa molitvenom željom da nam ona bude blagoslovena, da donese više mira, slobode i pravde među ljude na zemlji, kako bi se tokom cele godine trudili samo u onome što je Bogu milo i drago a izbegavali sve ono što od Boga udaljuje i od Boga odvodi.

Prizivajući blagoslov Božji na sve vas, deco naša duhovna, pozdravljamo Vas pozdravom večne radosti

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!

Vas molitvenik pred Vitlejemskim Bogomladencem
+Episkop ARTEMIJE
O Božiću
2006. godine

ARHIVA